Песма, бре!

Ућутао сам се, знам. Шта да се ради?!

Али, ово вреди "качења на бандеру". 

Хвала, LS...

FIRE AND ICE

Robert Frost

 

Some say the world will end in fire;

Some say in ice.

From what I’ve tasted of desire

I hold with those who favor fire.

But if it had to perish twice,

I think I know enough of hate

To know that for destruction ice

Is also great

And would suffice.

УЈКИНЕ ЛОВАЧКЕ ПРИЧЕ: УДИЦА

Дакле, када кренете у лов на крокодиле, посебно ако су у питању афрички или много опаснији, домаћи савски крокодили, морате добро да се припремите. Прво и пре свега, ако ловите афричке крокодиле, треба добро да се натопите финим француским вином. Ко воли црно, добро је, ко преферира бело, мораће обашка да се потруди, а после толико труда, питање је да ли је уопште за лов.

Ако сте пак, кренули у лов на ове наше необуздане савске крокодиле, ондак треба жестоко да ударите по некој домаћој. Брља се не препоручује, јербо иста превише замагљује поглед и чула ловца, те ће га ови наши опаки и препредени крокодили очас посла смандрљати. Није то она фина афричка сорта што се излежава на сунцу, јок вала, ови наши крокодили не мрдају из муља, само им се ту и тамо забеласају крволочни очњаци на сунцу, а они чекају камуфлирани прву будалу која ће им стопало гурнути у чељуст. Брљу осете са велике даљине, па умеју чак и да поставе заседу конзументу исте, из чистог презира, не зарад плена. Дакле,  боље је ударити по некој квалитетној домаћој, оној којој се порекло и име зна, па нек кошта шта кошта, јер онда се ови наши савски крокодили збуне. Кад осете њен мирис, помисле мучени да је у питању неки крокодил већи и од њих, па чак и кад им ногу турите у грло, они не гризу, нег'' само запреду од миља к'о љупке цица-маце.

У сваком случају, наливање одговарајућом материјом је кључно, што због куражи самог ловца, што због збуњивања плена, што због течнијег тока касније ловачке приче.

Дакле, кад сте се већ добро налили материјом по избору, већ у зависности од поднебља и врсте крокодила које ловите, узмете лепо патике „нике“ (комада један пар, а може и само пловина пара, да л' лева ил' десна, зависи у коју сте ногу јачи), пар штрикаћих игала бр. 8 (за домаће крокодиле може и 10, али не мора) и један јачи конопац или чвршћу пертлу. Наречене игле предметним конопцем или пертлом привежете тако да вам разроко вире бар 20 цм са „нике“ патике на оној јачој нози и можете полако да кренете у лов.

Зађете, дакле, у шикару или џунглу и пузите, пузите... Пузите ви тако и пузите, кад пред вама се мрда вршак репа неког скривеног крокодила. Притајите се секунду, две, тек да се крокодил не досети па да се не окрене, а онда се свом снагом баците унапред и уједете га за реп! Крокодил се изненађен и саблажњен окрене да види ко га гризе, а ви техником гуштеровог лета скочите на ноге (редовно увежбаван покрет на јутарњој гимнастици у ЈНА) и дохватите га волејом оне јаче ноге са иглама право у очи! Водити рачуна да се приликом гуштеровог лета игле привезане за „нике“ патике не забоду у земљу. Ако се то деси, џаба сте кречили, поједе вас крокодил, чак и онај фини афрички, а камоли овај наш геноцидни савски.

Ако све изведете како треба, крокодил се сели на вечна ловишта, а вама остаје да бирате да ли ћете истог препарирати или ћете себе и себи драге обрадовати ципелама, ташницама, каишевима и другом галантеријом од фине крокодилске коже.

Ето, тако се лове крокодили. А удица? Па, то се мени мота по глави и с овим нема везе.

When September Ends...

После РЕМ и гранџа, мислим да је "Грин Деј" нешто најбоље што је амерички рок на издисају успео да исцеди из себе. Ограђујем се, не успевам баш све и свашта да преслушам, а кад се и наканим, немам више онај ентузијазам и енергију да у којекаквом ђубрету тражим неки смисао.

Елем, можда се неко неће сложити са мном, већини вероватно чак и не лежи овако сирово и брутално раскринкавање свих лажи у којима живимо... Појединци ће рећи и да ништа ту није ни сирово ни брутално, да је све само комерцијала, још једна јефтина играрија Великог брата, смишљена само да нас још више одвоји од сировог и крвавог меса живота које бисмо инстинктом далеких предака и данас да осетимо под зубима, живота који морамо да отмемо да бисмо живот уопште имали. Како год, у мору гадости којима смо засути, мени је ово "то".

И намерно сам изабрао овај бљутаво патетични спот, занатски маестрално одрађену, али суштински бедну и јадну камеру опскуру онога што комерцијални медији могу да ураде од једне сјајне песме, па и од наших живота. Искрено, поред шљам увода достојног свих ових тинејџ квази-мега-сега сага које Холивуд сервира у последње време, највише ми се допада онај део при крају кад се мукло штектање М-60 (или коју већ машинску пушкицу великог калибра за "јединачно-а-масовно" убијање Амери данас користе) преклапа са "wake me up, when September ends..."

Наравно, ствар треба чути саму за себе, лишену испирања мозга које пропагандни спот носи, треба ишчитати много тога из текста, музике, из других песама које су одсвирали (написали), али, урадите нешто и сами. Ако вас не мрзи, проучите мало "зелембаће", ако вас мрзи, нема везе... Ионако сви само чекамо да се тај јебени септембар заврши.

Wake Me Up When September Ends... 

ЈАГЛАЦ...

Некада давно, негде сам читао или чуо како су жене некад посткоиталну контрацепцију вршиле цветовима јаглаца. Можда сам нешто и побркао, можда је нека друга травка у питању, али није битно...  Primerose је ионако само метафора.

Крвави сунчев диск под копреном јутрање магле полако поприма златасту боју. Све моћнијим прстима размиче бело непрозирно прамење, светлост се све јаче разлива и полако распаљује боје равнице.

Господарица имања хода босонога, још неразбуђена, само у непристојно скраћеној ноћној кошуљи која јој је остала од баке, златне гриве још разбарушене од миловања јастука, очију још осенчених страсним ноћашњим додирима и сновима, сва најежена, брадавица које бриде од храпавог језика јутарњег мраза, трбуха који се са сваким покретом податно мази с памуком и чипком хаљетка на њој. Са сваким кораком табани јој откидају пољубац влажне и мирисне црнице њене равнице, ножни прсти јој се увијају, заривају у меко и податно тло, а висока трава јој грицка и лиже листове и обнажена бедра. Као са хиљаду језика, оставља по њима бисере ледене росе тако да више ни сама не зна да ли јој спаваћицу натапају ти влажни додири њене степе или њени сопствени сокови. 

И није јој ни битно, као у трансу, једва чујно дашћући у некој чудној екстази, гази ка оном месту где се налази њен отровни јаглац, бокор нежних бледо-жутих цветова, тако пркосно израстао у сировој и дивљој џунгли преплетених жилавих влати у којој му није место. И док се степа под све топлијим сунцем наизменично крије у прамењу магле и губи у несагледивим бистрим процепима даљине хоризонта, ноздрве јој се узбуђено шире као ждребици, удише влагу земље, мирисе плода и рађања. Али њега не тражи њухом, неким унутрашњим чулом тачно зна где се у једноличној пучини оштре степске траве крије оно брдашце обрасло избораним широким зеленим лишћем и петоструким жутим латицама. Као мала могила, као хумка неког кепец-јунака, та хрпа неравнине у њеној савршеној равници, недовољно велика да личи на гроб, а превише крупна да буде тек бразда, из године у годину инаџијски упорно рађа своје отровне плодове.

Долази до жбуна скривеног у прамену густе магле спутане околном травуљином и меко се спушта на колена пред њим. Затвара очи, пружа руку и лагано, нежно, прво јагодицама прстију, а онда и читавим дланом, глади росу на кртим цветовима. Упознаје их прстима, тепа им наборима свог длана, мази их дамарима вена свог доручја и пушта их да јој росом и својим мирисом прекрију шаку, да јој испуне срце својим испраним бојама. Из ока јој креће кап, отима се и клизи низ образ, губи дах, дисање јој се готово претвара у ридање, а онда оштри зрак сунца разбија и последњу маглену копрену, спира јој из погледа велове сна и она грчи шаку, захвата прегршт љутих латица, бесно их кида и бесомучно меље у пести стиснутој пред очима као да прети, дивљачки их гњечи док јој у руку не испусте и последњу кап сока. Шака јој још стиснута клоне, опусти се и полако уз путену бутину крене под спаваћицу, па те отровом орошене прсте дрхтаво гура у своју утробу и пушта кужне сокове свог магијског цвета да спале семе које је нови пастув ноћас оставио у њој. 

Горко ужива и раздрагано пати. Баца се уназад, ослања на другу руку, истура кукове, извија кичму до пуцања и забацује главу. Златне власи јој додирују тло и натапају се водом са травки, спаваћица на њој је влажна толико да се провиди, а она се све јаче куковима набија на отроване прсте у себи и жмурећи, кроз грчевито укљештене очњаке, пушта у тек разбуђену равницу урлик једа, среће и туге степске вучице.

K-9 PEOPLE...

Занимљиво је, благородно и поучно имати пса. Нећу сад о субјективним доживљајима, фасцинацијама и трансформацијама. Мој псећи период је још сувише кратак, а ја превише навучен на оно „јебеш карактер ако није лабилан“, да бих се разбацивао неким великим изјавама о позитивном утицају псећег народа на нас људске животиње. Али, шетње са псом ономе ко хоће да види и замара се таквим стварима доносе врло занимљиве сусрете са необичним примерцима из менажерије хомо сапијенса. 

Не мислим на тзв. „кучкаре“, оне који имају пса и генерално воле животиње или на онај обичан свет који се одушевљава Јоцином чупавошћу, умиљатошћу и трапавошћу. Претпостављам да би и такви људи нехотично скренули мало улево или удесно да нас заобиђу кад бих уместо овог кућног меде ишао са неким пит-булом или мастифом. Не мислим ни на оне који се плаше паса, понекад до те мере много и необја
96;њиво, да устукну, одскоче или l9;е чак попну на клупицу у парку са све попишуљским иритирајућим: „Јој, јој!“ Мислим на онај свет који изгледа мало чудно или просто зрачи неким чудаштвом, па од њих обично зазиремо.

Мислим на оне међу нама према којима понекад осећамо необјашњиви страх или зебњу, баш као онај свет што се плаши паса, на оне с којима се на улици мимоилазимо понекад правећи тај несвесни искорак у страну не бисмо ли их заобишли у мало ширем луку. Мислим на оне ликове што делују џангризаво, као баксузи, асоцијално и вечно надрндано. На намрштене, бркате, крупне бабе у тамној гардероби или њихове сувоњаве префракане исписнице са фризурама и у аутфиту као да су баш пред излазак мало вежбале са Џејн Фондом. Или на оне нехајно обучене типове, понекад чак и неуредне, оне што делују мало шпорко, чупаве косе, необријане или са куштравим брадама обилно прошараним седима, што иду с рукама у џеповима, цигаром у углу усана и свакоме ко се мало дуже загледа у њих уделе ледени поглед Клинт Иствуд бр. 6. (Да није детаља с косом, ово би могао да буде и литерарни аутопортрет.) На оне комшије што нас својим изгледом случајно или намерно одвраћају да им се јавимо у ходнику, почнемо онај тупави разговор о времену или ценама у непријатној тишини лифта, ма чак и да им климнемо главом на улици.

Невероватно је какву трансформацију такви људи доживе при сусрету са овим блесавим четвороножним чупавим чудовиштем. А Јована нешто осећа својим кучећим чулима, па се без грешке увек залеће баш на такве. И чак и кад се не насмеју, кад се са истом надрнданом фацом нагну ка њој да је помазе, просто се некако озаре, готово се види како им се на лицу размиче некаква завеса, пали се позоришна расвета... Некако опипљиво заблистају, промени им се положај рамена, аура, шта ли? и почне да се помаља неки сасвим другачији лик. Одједном баксузлук нестаје, а кад подвикнем Јоци да не скаче и да их не лиже, само се кратко брецну на мене: „Нека“, и наставе да се одушевљено бакћу њом. Мазе је, чешкају, гуркају и почињу да јој тепају као детету, а изгледају као да су још пре коју деценију престали да говоре и сад само умеју да реже или с муком промуцају коју неопходну реч у продавници или пошти. Одједном из тих стиснутих усана излеће бујица којекаквих ћућоравих надимака, епитета и тепања, а скоро свако од њих обавезно прати „пићка му материна“. Невероватно, као да сви мешају ч и ћ и користе исту псовку да нагласе осећања! Као да постоји неки тајни лингвистички клуб чудака који се боље разумеју са животињама, него са нама хуманоидним зверима. Мене углавном потпуно игноришу, можда ми тек после другог-трећег сусрета током живе вербалне и невербалне конверзације с Јоцом кроз зубе процеде неку реч, као да хоће да ми кажу: „Добро, можда за тебе још и има наде кад те је овај анђелчић прихватио, ал' мене нешто мрзи да се бакћем тобом.“ Али, нађе се и понеко ко је разговорљив, и то су обично они који имају пса, хране и лече све луталице у крају не питајући за цену, у кући држе чопор мачака или можда крокодила у кади. 

И тако, идемо данас Јоца и ја, таман је завршила „оно велико“ у једном од својих „тоалета“, кад преко улице видим једног к'о нацртаног. Малко заокругљен или можда натронтан, са главе штрче замршени федери од црно-сиве жице, лице обрасло истом таквом живицом, сива излизана истегнута тренерка и јакна која је можда некад била каки, али је толико испрана да боја баш не може да јој се одреди. У једној руци држи кесу из самишке, у другој цигарету, стоји прекопута и главе мало погнуте и истурене унапред гледа право у њу. А међу оним длакетинама испод носа блиста осмех. Наравно, Јована је истог часа занемарила лепо васпитање и научени ритуал преласка улице (Седи... Седи... Јована, седи! Идемо преко!) и почела као помахнитала да вуче преко. Као и увек, креће експлозија скакања, мажења, тепања...

„Не скачи! Јована!“
„Ма, пусти је, мени то не смета. Имам и ја мог разбојника.“
„Знам, али људи се буне.“
„Ма, ко их јебе!“

Уозбиљи се, исправи, самоувереним покретом џирло-девојке покаже на своју одрпану тренерку и каже: „Еј, ово се пере“, а онда се нагне ка мени, окрене ми чекињави образ као за пољубац и дотакне га од дувана пожутелим прстима, „ово не може.“

Останем без речи, благо опуштене вилице у неком слеђеном полуосмеху. Изјава ни у каквој вези са тренутком, чупавим седмомесечним штенетом које му се као блесаво увија око ногу или са можда само за трунчицу уреднијим парњаком којем се обраћа, а ипак бисер, мала животна мудрост. Он настави да се "разговара" с Јованом, исприча ми још реченицу-две о свом разбојнику, о томе како му све дозвољава и како нико не може тако искрено да те воли, а ја и даље стојим збуњен, једва га и чујем. Замишљам фина одела, скупе вечерње тоалете са траговима псећих шапа, поцепане шик најлонке, изгребане лаковане италијанске ципеле... Није лепо, али стварно, све то може да се опере, замени. Кренемо Јоца и ја даље, а мени све време у глави одзвања - ово се пере, ово не може.

И цео дан размишљам. С обзиром на оног "Аустријанца" што већини нас сваког дана све чешће крије ствари по кући, с обзиром да цео свет из дана у дан све брже ментално и духовно пропада, кад ми коначно све лудости из младости испоставе рачун и ударе ме у главу, ако икако можете, немојте да ме смештате на ово или оно Ф одељење, ипак ви мене турите на К-9.

By popular demand

Први април, дан зврка, шале, зеза, весеља, или што би ванвременска мудрост практичне протестантске цивилизације рекла... Дан априлских будала. Није ми до шале, није ми до будалисања, није ми до првог априла. Ма, ионако не волим те конвенције и лудирање или оплакивање „јер је ред“.

Пролеће је стигло, пупи из готово сваке до јуче голе и суве гране, шепури се нежним зеленим чуперцима траве која се дрчно пробија кроз наносе сувог лишћа од јесенас, шара белим, жутим, плавим, ветрови су топли, небо је бистро, тек умивено, свеже, ваздух се још није замутио од летње јаре и прашине, бехар мирише све јаче и јаче као да хвата залет за мајско велико финале са липама. И све ми је лепо, а све ми је некако шупље. 

Кренем напоље, смуцам се, сликам, седим негде у фином друштву или само удишем тај топли ваздух и пуштам да ме кораци или Јована воде својим путем, пијем то ново сунце док ме купа својим зрацима и никако не успевам да ухватим „онај“ осећај. Фали ми оно зрно соли, фали ми онај талас што те ухвати и носи тако дивље, незадрживо, тако неумитно да можеш само да му се препустиш и уживаш у истовременом осећају неспутане слободе и исконског страха од стена ка којима тако неконтролисано хрлиш. Да се не лажемо, сваки иоле добар талас који држи до себе мора бучно и у праску пене да се разбије о стене, иначе, чему се уопште дизао из мртваје морског дна?

Е, то ми фали. Нема ми у овом пролећу ни страха, ни страсти, некако ми се стидљиво привлачи, као да ни њему није ни до чега. Сигурно је до мене, није до њега.

Елем, на захтев публикума, а на Дан будала, ево једне будаласте песме...

БУЂЕЊЕ

(ПРОЛЕЋЕ У ТРЕСИЈАМА...)

У голом, гробно земљаном пејзажу,

Избија искра наде, зелена и бела.

И док се изнад тмурни облаци слажу,

Велом живота се обавија земља цела.

Ветрови почињу топлоту да носе,

Све одише зеленилом свежине,

Обновљен живот пупи са сваке косе,

Плеше горама, бојама залива долине.

А с тим животом у мени буја зло,

Множи се, коти, поганим корењем рије.

И као изданак до пуцања напупело,

Халапљиво и последњу кап добра пије.

Као клица смрти из мене избија,

Шири се, расте, на све стране се грана

И својим ме трулим нитима обавија,

Пламена неман само мени знана.

Узалуд сунце расипа своје злато,

Залуд баца своје моћне зраке,

Ја бих само да ме прекрије блато,

Она иловача што је лек бољке сваке.

Пролеће...

Знам, прозаично, свака шуша је писала и пише о пролећу. Зато ја нећу. Само ћу да га укорим. Могло је и мало лепше да нам дође, а не овако слинаво хладно и влажно, са неком досадном кишицом која више личи на јесен. Онај зелениш што га је потерало пар дана летњих температура делује некако збуњено, па не зна да л' би кренуо даље или му је можда боље да свене.

Ови мудраци метеоролози кажу да ће колико сутра (данас) да се пролепша. Хајде да видимо. Ово ми не личи на пролеће, фали ми неки мирис у ваздуху.

Чисто да покушам мало да га погурам, ево шта је неко мудрији рекао...

НАПОН

Завапи клица, желим нићи,

из мрака, до врхунца!

Из прслих груди ја ћу дићи

Најлепшу химну сунца.

Завапи крило: да се родим,

Из страшног мучења и крви!

Звездама мирним да забродим,

На сунце да сигнем први.

Завапи суза: вај, да канем

Из бола који грца!

Донећу на свет, када панем,

Прву вест људског срца.

Дучић

Адмирал…

Овог 9. марта, после бесмисленог Дана жена, свим дамама поклањам „Адмирала“ Андреја Кравчука, причу о адмиралу Колчаку од почетка Првог светског рата, па до издаје и тужног краја и адмирала и царске Русије под ледом Сибира. Помислићете, мушки филм, рат, битке, бркате мушкарчине се убијају у блату... Нађе се и тога, али ово је пре свега филм о једној прохујалој епохи, о неким племенитим особинама које смо у данашње време заборавили, можда чак и потпуно одбацили. Ово је филм о поносу, части, вери, достојанству, страсти, пријатељству, о оном правом чојству и јунаштву, о једном времену када су те речи нешто значиле и у којем су вероватно нестали и последњи који су тим речима давали смисао. Ово је филм о љубави. Љубави према земљи, народу, човеку и наравно, о љубави према жени. Ово је прича о оној јединој и правој љубави, о љубави која се не издаје, која се не продаје јер нема цену, о љубави која се чак и жртвује управо зато што другачије то више не би била љубав. Ово није ни мушки, ни женски филм, ово је прича о људима, о томе какви би људи требало да буду и колико је у овом нашем кукавном свету мало места за праве људе.

Помислићете можда, као што сам ја помислио кад сам га први пут гледао, да је филм мало наиван, да смо све то давних дана већ гледали у неким другим филмовима. Ал' не да се Адмирал, чучне вам негде у подсвест и греје вас неком топлином, иритира све оне ђаволе који су вам се за живота уселили у душу и ум, изазива их својом ненаметљивом постојаношћу, својим порицањем зла, свешћу о сопственим манама и сталним трудом да их надвлада. Том својом наивношћу чак на тренутке заличи и на бајку, али зар није та наивност баш оно што нам недостаје у овој душевној пустоши коју живимо? Зар није вера у неке наивне и чисте идеале оно што нас оплемењује? Ово је филм-антипод Гордону Гекоу и свему што он и његова болесна филозофија живота представљају, филм који нас враћа у време кад смо у нешто и веровали.

Није ово најбољи филм на ту тему, али у данашње време су ретки филмови, приче, књиге, шта већ, који на тако једноставан, обичан и сликовит начин причају о неким добрим стварима које смо у јурњави за незнано чим одавно заборавили. Ово је филм о ономе за шта се живи и умире, о ономе што уздиже и даје смисао и животу и смрти. И ма шта прави Колчак радио, ма какав да је био, ма шта лоше да су они који су га познавали мислили о њему, овај филмски Адмирал је нешто чему би, по мом скромном мишљењу, сваки мушкарац требало да тежи.

Потражите филм на торенту. Нећу да пропагирам пиратерију (као!), па не качим директан линк, али потражите „ави“ фајл који се зове Admiral.2008.O.DVDRip_INTERFILM. Ако не успем овде да окачим превод, слободно ми пошаљите мејл и послаћу вам га. Није идеалан, јер сам га радио за кућну употребу и помало у журби, али мислим да је трунчицу бољи од онога што ћете наћи на нету. Ако су вам се допали „Сибирски берберин“, „Варљиво сунце“, „Исток-запад“... онда ће вам се сигурно допасти и „Адмирал“.

45...

Хтео сам нешто да напишем вечерас, ипак је ово „the big day“, али изгледа да то не иде тако. Бар не код мене. Увек био и остао кампањац. 

И тупим ја тако, мучим се да исцедим нешто, а онда ме дочека јединствена рођенданска честитка...

Mašina ti je "prolupala",

ne mogu da detektujem kvar,

kompjuterski sam duduk,

nikako da ukapiram u čemu je stvar!

Možda ti je nešto "kvrcnulo" u hardu,

ništa neobično, dešava se često,

kažu da je čekić tu veoma efikasan,

sve postavlja na svoje mesto...

Procesor se pregrejao,

za kulerima vapi,

bojim se da će s vremenom

načisto da izlapi...

I memorija rapidno otkazuje,

radi u nekom usporenom modu,

možda ne bi bilo loše

da konzumiraš samo kiselu vodu...

Čak se i grafika čudno ponaša,

čudne neke likove oponaša,

a i neke zloće stalno pokazuje,

to već na ozbiljan kvar ukazuje!

A možda ti samo fali neki "sitan" drajv,

ali za to treba duže vreme da ostaneš "draj"...

Doduše, i model je poprilično star,

jedan dobar apgrejd bi popravio stvar.

Mislim da i neki opasan virus

po mašini hara...

Posledica istog - nestašica para!

Da li da ti menjam softver ili da te samo "pregazim"?

(Doduše, taj nagon dobijem čim te spazim...)

Naravno, "gaženje" može dobro da prodje,

ali bojim se da ti "napajanje" glave ne dodje!

Zato, Simo, quickly opali po defragmentaciji

iliti uživaj u svojoj alijenaciji...

Хапи брдвеј ту ју,

хапи брдвеј ју ту ту... :))))))))))

Зар није сјајно? Капа доле! Свака част! Објављујем је овде само зато што је већ „окачена“ на једном другом месту (ви као не знате на којем), али зар после овога није у најмању руку пристојно да се запитам треба ли више да напишем и словце? Ја овако не бих умео. А ви?

Свима који залутате овде, у најбољој хобитској традицији, желим вам срећан свој рођендан! ;)

Јована и ово бело, хладно, забавно…

Не могу да кажем да ми се нешто пише, али овај шећер у праху напољу заслужује бар ред-два. Данас поподне је стао после три или четири дана непрекидног падања и сад ми је некако жао. Верујем да ми већина оних који се ових дана пате са превозом, завејаним колима и још завејанијим улицама сад помиње све по списку, ал' шта ћу кад волем тај снег. Волим кад забели, кад отежа крошње четинара, кад окити сабласно голе гране другог дрвећа. Волим кад се утабају стазе готово увек неприродно оштрих ивица, као да је туда прошао минијатурни ваљак, а не десетине људи различитог корака, другачијих стопала, тежине, висине... Волим кад испод наслага снега израња жбуње и оне црвене бобице које тек у контрасту с том белином засјају својим пуним руменилом. Волим ове шашаве канделабре у мом насељу кад натуку бели снежни цилиндар и заките се дијадемом блиставих леденица.

Посебно сад волим снег откако је Јоца открила да по тој чудној белој твари може да се скаче и ваља лепше него по трави. И не чека да је пустим с повоца, вуче и цима, хоће да се задави, али чим обави ону прву потребу, наглавачке скаче у најдубљи смет, готово као фока или делфин у воду и онда изрони одатле подигнутих рашчупаних ушију и са гомилицом снега на њушкици. Прво легне, погледа ме у стилу: „Видиш шта ја умем?“, а онда лагано почне да лизуцка леденице које су јој се ухватиле око уста, поново гура њушкицу у снег, копа шапицама, али ону гомилицу с носа не скида. За дивно чудо, уопште јој не смета, чак је носи поносно као што би нека фрајлица носила скупоцене дијамантске минђуше. Онда изненада скочи и крене да јурца у круг по снегу из ког јој вири само глава и врх леђа, скаче, прескаче неке невидљиве препреке, ваља се, копрца, подигне читаву малу мећаву око себе, а кад се снег слегне, ето је опет како лежи са новом хрпицом снега на носу и поносно гледа у мом правцу. Једино што је мало зезнуто је 15 минута скидања леденица са шапица и крзна на стомаку кад се вратимо кући, али нема везе, вредно је гледања малог чупавог медведа како као минијатурни крзнени ратрак прти кроз снег док она клемпава ушеса лелујају око ње, а кусави репић се махнито врти.

Ево га, изгледа да ме је чуо, опет је почео да пада... Хајде, запослени, не кукајте, викенд је, не морате на посао. Ако их имате, изведите децу на санкање, изведите љубимца да се смрзне и истрчи по снегу или, брате, изађите сами да вам се дупе смрзне. Изађите касно увече ако вас је блам и направите на брзака неку језушку или минијатурног снешка, изгрудвајте се с неким ко вам је драг или само газите по дубоком снегу и гледајте кристале леденог шећера како се пресијавају под уличним светлима. Видећете, много ћете се боље осећати.

Пун месец...

Ноћас ми никако неће сан на очи. Мора да је од пуног месеца. Пискарао сам синоћ којешта, ал' то је некако лично, не иде баш да пред свет износим сав свој прљав веш. Лежим, не могу да заспим, а како сам првог кеца у животу добио из матиша, никад нисам могао да се успавам неком математичком радњом. Дакле, лежим, блејим у таму и слушам Јовану како мљацка у сну, протеже се, окреће на леђа... Ко зна шта сања, кексиће, да јој неко чешка стомачић? Да ми мрак у којем лежим не би још више замрачио мисли, почињем да вртим по глави неку поезију. И дође ми одједном, сама од себе, Бећковићева песма коју никако нисам могао да запамтим.

Ваљда уз оно вино са годинама долази и поезија. Сећам се да сам некад давно, као клинац, очајнички покушавао да запамтим неког Лорку. У оно време су важила нека друга правила, па је „човек“ могао да фасцинира девојчице и декламовањем. Јесте, биле су нам и тада важне и „левиске“, и „старке“, касније и „крокодили“ и којекаве друге живуљке и значке друштвеног престижа, ал' могао си да прођеш и у одрпаним патикама и истегљеном џемперу који ти је иштрикала тетка, само ако си имао нешто у глави или у срцу. Ако си умео да носиш неку боемију и велтшмерц. У суштини фолирање, као и ови клинци данас, али некако ми се чини ипак са много мање пара и мало више стила. Вероватно сам субјективан.

И тако, бубах ја ту песму, ал' џаба, од тог Лорке ништа нисам разумео, никако није хтео да ми уђе у главу. Од поезије ми је у то време више лежало „Stairway to Heaven“ или, рецимо, „Успаванка за Радмилу М.“ На крају сам смислио друге начине да мувам рибе, а поезија ми је остала нешто на шта жене падају, ал' у шта ја не би требало да се петљам. А сада, како је у мом животу звезда одавно прошла зенит, како се сенке све више издужују, постају мекше и како ми очи све више хватају неки сфумато у свету око мене (заиста бих морао до очног лекара), све чешће листам неке књиге песама, мало-мало, па залутам на неки сајт о поезији. И ево, признајем, чак ту и тамо шкрабнем по коју строфу, понеки килави стих. Ништа чудно, свакакве сам ја глупости у животу радио, почињао, па остављао, али оно што ме фасцинира је лакоћа с којом сад могу да запамтим неке стихове. Готово да их и не учим, прочитам једном-двапут, и ето их, већ стоје, звоне у глави као да су одувек били ту. Додуше, понекад се негде затуре, али у оваквим бесаним ноћима одједном само изроне и заплутају на површини мог ума као крхотина слупаног брода. Волео бих да једне ноћи тако изрони и неки стих те Лоркине песме око које сам се толико мучио, лепо би било да се сетим која је.

И за крај, ево те „изроњене“ Матијине песме. Из главе, нисам преписивао, мајке ми...

Мислим на тебе

да бих знао ко сам.

Да те заборавим,

не бих знао где сам.

Знам да сам тамо

где за тобом чезнем.

Држим те на уму

да се не изгубим.

Онај сам ког волим,

тај сам на ког мислим.

Сретење…

Велики државни празник, велики верски празник…

Нећу да тупим, Дис је то много боље описао од мене и то пре 100 година!

NAŠI DANI
(Napisano 1910)

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomršina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Св. Трифун...

Полако пролази фамозни Дан заљубљених. Не волим тај новопрокламовани, туђи празник. Одрастао сам на поп-култури, холивудским филмовима, загледан ка заласку сунца и свему што са те стране долази, али никад се нисам примио на Дан заљубљених, Ноћ вештица и такве „празнике“.

Спадам у ону кока-кола генерацију којој је пола живота прошло у лежерној зајебанцији, а ову другу половину ево већ две деценије нешто тражимо, некуд стремимо, а са сваким даном нам је све мање јасно шта то иштемо и куд смо се то упутили. Ваљда зато све више покушавамо то да нађемо у себи. Као што рече онај пропали песник „кад потражим пут у средиште себе, стазе су све тешње и тешње“, али бар су некако познате, бар имаш за нешто да се закачиш, чак и кад се спотичеш на квргаво корење својих сећања и унутрашњих мука и патњи, нешто ти је ту блиско, познато.  А Дан заљубљених баш нешто и није. Савршено се уклапа у ону причу из серије „Момци са Менхетна“... Парафразирам: „Разлог што то (праву љубав) ниси осетила је што не постоји. Све што ти зовеш љубављу су измислили типови као ја да би продали најлонке.“ Баш тако ми и изгледају сва та румена срца која се каче, честитке, натегнути изласци, „романтичне“ вечере, сва та лажна веселост и романтика. Поента свега је само „sell, sell, sell...“ А шта продајеш, душу? И шта у крајњој линији купујеш? Љубав? Срећу?

Ни сам не верујем, али сад ми је Дан жена некако ближи него ово. Ни њега нисам волео, увек сам се осећао као лицемер кад под притиском обичаја и друштвених норми колегиницама купујем некакве букетиће. О жени према којој сам осећао нешто више и да не говорим. Једноставно, ако жени не можеш да поклониш пажњу, разумевање, нежност, љубав било ког дана у години, било којим поводом или без икаквог разлога, онда можеш да се убришеш са тим једним даном који јој као посвећујеш. (Да се разумемо, ни сам нисам у стању да живим према тој максими, ипак сам жив човек, себичан, саможив, грешан, слабог карактера и све остало, али се трудим да никад не заборавим.) Ипак, Дан жена ми је сад природнији. Можда зато што никад није био толико комерцијализован, можда зато што се с носталгијом сећам како смо као клинци цртали честитке учитељицама и мамама. Не знам, али сад ми све то делује много искреније од ове маркетиншке помпе, лажног сјаја и осећајности којима је обавијен 14. фебруар. Уосталом, шта ће заљубљенима некакав дан? Кад си заљубљен, сваки дан ти је празник, сваког дана си на седмом небу (или у деветом кругу пакла, све зависи...) чему онда служи неки посебан дан у години у којем се љубав слави на овако прозаичан и конзумеристички начин?

А, искрено, ни свети Трифун ми није нешто близак. То је чисти српски инат, нећу овај дан да зовем Дан заљубљених, па то ти је. Вероватно сам се зато тек сад, пред спавање, сетио да наспем себи црно вино, па да у његовом друштву испишем свој блог-првенац. Никад нисам црно вино везивао уз св. Трифуна.

Црно је за цркву кад ујутру одеш да осветиш колач на славу, црно је за малу предратну чашицу од јефтиног стакла да стоји уз упаљену славску свећу на столу, црно је за Божићно јутро, да се залије дрен. Црно пију озбиљне чике које ти дођу у госте, па с твојима мудро приповедају и понекад, кад би да кажу нешто „важно“, значајно погледају у твом правцу, и тебе истерају из собе баш кад је најзанимљивије. Црно је за опијање из флаше од пар гутљаја на травњаку гимназијског дворишта кад те усмерено на крају друге године растури од екипе с којом си мање-више провео целу деценију. Црно је нешто што си крстио кокишком и пио бамбус јер је то био фазон, а никад ти се није допадало. Црно је нешто што точи крчмарица, нешто из епске поезије, нешто из кафанске плејлисте осредњих музиканата. Црно асоцира на крв и флеке које се не скидају са столњака. Црно је сакрално, црквено, за причест, преко црног се у обичан свет улива онај чувени „опијум за народ“. Црно су оне злослутне две-три капи на венчаници у "Ловцу на јелене"... Црно је нешто чије чари тек у зрелијим годинама почнеш да откриваш, црно је нешто што те учи да је добро што је тако. Док си био млад и луд, не би ни умео да цениш добро црно вино, не би умео да станеш и уживаш у њему, тресао би га наискап, пио би га грозничаво, покварио би му укус, уништио буке својим жустрим мислима. Прегрејало би се од топлоте твог младог и врелог срца, па би ти тешко пало на желудац. Све то је црно и још много шта, ал' свети Трифун је постало тек од скоро, онако из ината.

И ево, завршавам овај дан уз чашу црног и дижем је свима вама који залутате на ове странице и немате паметнијег посла него да ово читате. Желим вам да вам сви дани у години буду заљубљени, а 14. фебруар посветите црном, белом, розеу... Онако, из ината.

Осталим данима га пијте из чистог уживања, да вас оплемени, да вас заљуби. Уосталом, вино се с љубављу много лепше меша него са кокишком.

Почетак...

Ето, већ неко време пискарам којешта и вођен сујетом и неким "прикривеним" егзибиционизмом, отварам блог.. Па, да видимо шта ћу све овде ставити.