Не могу да кажем да ми се нешто пише, али овај шећер у праху напољу заслужује бар ред-два. Данас поподне је стао после три или четири дана непрекидног падања и сад ми је некако жао. Верујем да ми већина оних који се ових дана пате са превозом, завејаним колима и још завејанијим улицама сад помиње све по списку, ал' шта ћу кад волем тај снег. Волим кад забели, кад отежа крошње четинара, кад окити сабласно голе гране другог дрвећа. Волим кад се утабају стазе готово увек неприродно оштрих ивица, као да је туда прошао минијатурни ваљак, а не десетине људи различитог корака, другачијих стопала, тежине, висине... Волим кад испод наслага снега израња жбуње и оне црвене бобице које тек у контрасту с том белином засјају својим пуним руменилом. Волим ове шашаве канделабре у мом насељу кад натуку бели снежни цилиндар и заките се дијадемом блиставих леденица.
Посебно сад волим снег откако је Јоца открила да по тој чудној белој твари може да се скаче и ваља лепше него по трави. И не чека да је пустим с повоца, вуче и цима, хоће да се задави, али чим обави ону прву потребу, наглавачке скаче у најдубљи смет, готово као фока или делфин у воду и онда изрони одатле подигнутих рашчупаних ушију и са гомилицом снега на њушкици. Прво легне, погледа ме у стилу: „Видиш шта ја умем?“, а онда лагано почне да лизуцка леденице које су јој се ухватиле око уста, поново гура њушкицу у снег, копа шапицама, али ону гомилицу с носа не скида. За дивно чудо, уопште јој не смета, чак је носи поносно као што би нека фрајлица носила скупоцене дијамантске минђуше. Онда изненада скочи и крене да јурца у круг по снегу из ког јој вири само глава и врх леђа, скаче, прескаче неке невидљиве препреке, ваља се, копрца, подигне читаву малу мећаву око себе, а кад се снег слегне, ето је опет како лежи са новом хрпицом снега на носу и поносно гледа у мом правцу. Једино што је мало зезнуто је 15 минута скидања леденица са шапица и крзна на стомаку кад се вратимо кући, али нема везе, вредно је гледања малог чупавог медведа како као минијатурни крзнени ратрак прти кроз снег док она клемпава ушеса лелујају око ње, а кусави репић се махнито врти.
Ево га, изгледа да ме је чуо, опет је почео да пада... Хајде, запослени, не кукајте, викенд је, не морате на посао. Ако их имате, изведите децу на санкање, изведите љубимца да се смрзне и истрчи по снегу или, брате, изађите сами да вам се дупе смрзне. Изађите касно увече ако вас је блам и направите на брзака неку језушку или минијатурног снешка, изгрудвајте се с неким ко вам је драг или само газите по дубоком снегу и гледајте кристале леденог шећера како се пресијавају под уличним светлима. Видећете, много ћете се боље осећати.
