Претражи овај блог

петак, 25. фебруар 2011.

Јована и ово бело, хладно, забавно…

Не могу да кажем да ми се нешто пише, али овај шећер у праху напољу заслужује бар ред-два. Данас поподне је стао после три или четири дана непрекидног падања и сад ми је некако жао. Верујем да ми већина оних који се ових дана пате са превозом, завејаним колима и још завејанијим улицама сад помиње све по списку, ал' шта ћу кад волем тај снег. Волим кад забели, кад отежа крошње четинара, кад окити сабласно голе гране другог дрвећа. Волим кад се утабају стазе готово увек неприродно оштрих ивица, као да је туда прошао минијатурни ваљак, а не десетине људи различитог корака, другачијих стопала, тежине, висине... Волим кад испод наслага снега израња жбуње и оне црвене бобице које тек у контрасту с том белином засјају својим пуним руменилом. Волим ове шашаве канделабре у мом насељу кад натуку бели снежни цилиндар и заките се дијадемом блиставих леденица.

Посебно сад волим снег откако је Јоца открила да по тој чудној белој твари може да се скаче и ваља лепше него по трави. И не чека да је пустим с повоца, вуче и цима, хоће да се задави, али чим обави ону прву потребу, наглавачке скаче у најдубљи смет, готово као фока или делфин у воду и онда изрони одатле подигнутих рашчупаних ушију и са гомилицом снега на њушкици. Прво легне, погледа ме у стилу: „Видиш шта ја умем?“, а онда лагано почне да лизуцка леденице које су јој се ухватиле око уста, поново гура њушкицу у снег, копа шапицама, али ону гомилицу с носа не скида. За дивно чудо, уопште јој не смета, чак је носи поносно као што би нека фрајлица носила скупоцене дијамантске минђуше. Онда изненада скочи и крене да јурца у круг по снегу из ког јој вири само глава и врх леђа, скаче, прескаче неке невидљиве препреке, ваља се, копрца, подигне читаву малу мећаву око себе, а кад се снег слегне, ето је опет како лежи са новом хрпицом снега на носу и поносно гледа у мом правцу. Једино што је мало зезнуто је 15 минута скидања леденица са шапица и крзна на стомаку кад се вратимо кући, али нема везе, вредно је гледања малог чупавог медведа како као минијатурни крзнени ратрак прти кроз снег док она клемпава ушеса лелујају око ње, а кусави репић се махнито врти.

Ево га, изгледа да ме је чуо, опет је почео да пада... Хајде, запослени, не кукајте, викенд је, не морате на посао. Ако их имате, изведите децу на санкање, изведите љубимца да се смрзне и истрчи по снегу или, брате, изађите сами да вам се дупе смрзне. Изађите касно увече ако вас је блам и направите на брзака неку језушку или минијатурног снешка, изгрудвајте се с неким ко вам је драг или само газите по дубоком снегу и гледајте кристале леденог шећера како се пресијавају под уличним светлима. Видећете, много ћете се боље осећати.

субота, 19. фебруар 2011.

Пун месец...

Ноћас ми никако неће сан на очи. Мора да је од пуног месеца. Пискарао сам синоћ којешта, ал' то је некако лично, не иде баш да пред свет износим сав свој прљав веш. Лежим, не могу да заспим, а како сам првог кеца у животу добио из матиша, никад нисам могао да се успавам неком математичком радњом. Дакле, лежим, блејим у таму и слушам Јовану како мљацка у сну, протеже се, окреће на леђа... Ко зна шта сања, кексиће, да јој неко чешка стомачић? Да ми мрак у којем лежим не би још више замрачио мисли, почињем да вртим по глави неку поезију. И дође ми одједном, сама од себе, Бећковићева песма коју никако нисам могао да запамтим.

Ваљда уз оно вино са годинама долази и поезија. Сећам се да сам некад давно, као клинац, очајнички покушавао да запамтим неког Лорку. У оно време су важила нека друга правила, па је „човек“ могао да фасцинира девојчице и декламовањем. Јесте, биле су нам и тада важне и „левиске“, и „старке“, касније и „крокодили“ и којекаве друге живуљке и значке друштвеног престижа, ал' могао си да прођеш и у одрпаним патикама и истегљеном џемперу који ти је иштрикала тетка, само ако си имао нешто у глави или у срцу. Ако си умео да носиш неку боемију и велтшмерц. У суштини фолирање, као и ови клинци данас, али некако ми се чини ипак са много мање пара и мало више стила. Вероватно сам субјективан.

И тако, бубах ја ту песму, ал' џаба, од тог Лорке ништа нисам разумео, никако није хтео да ми уђе у главу. Од поезије ми је у то време више лежало „Stairway to Heaven“ или, рецимо, „Успаванка за Радмилу М.“ На крају сам смислио друге начине да мувам рибе, а поезија ми је остала нешто на шта жене падају, ал' у шта ја не би требало да се петљам. А сада, како је у мом животу звезда одавно прошла зенит, како се сенке све више издужују, постају мекше и како ми очи све више хватају неки сфумато у свету око мене (заиста бих морао до очног лекара), све чешће листам неке књиге песама, мало-мало, па залутам на неки сајт о поезији. И ево, признајем, чак ту и тамо шкрабнем по коју строфу, понеки килави стих. Ништа чудно, свакакве сам ја глупости у животу радио, почињао, па остављао, али оно што ме фасцинира је лакоћа с којом сад могу да запамтим неке стихове. Готово да их и не учим, прочитам једном-двапут, и ето их, већ стоје, звоне у глави као да су одувек били ту. Додуше, понекад се негде затуре, али у оваквим бесаним ноћима одједном само изроне и заплутају на површини мог ума као крхотина слупаног брода. Волео бих да једне ноћи тако изрони и неки стих те Лоркине песме око које сам се толико мучио, лепо би било да се сетим која је.

И за крај, ево те „изроњене“ Матијине песме. Из главе, нисам преписивао, мајке ми...


Мислим на тебе
да бих знао ко сам.
Да те заборавим,
не бих знао где сам.

Знам да сам тамо
где за тобом чезнем.
Држим те на уму
да се не изгубим.

Онај сам ког волим,
тај сам на ког мислим.

среда, 16. фебруар 2011.

Сретење…

Велики државни празник, велики верски празник…

Нећу да тупим, Дис је то много боље описао од мене и то пре 100 година!

NAŠI DANI
(Napisano 1910)

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomršina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

уторак, 15. фебруар 2011.

Св. Трифун...



Полако пролази фамозни Дан заљубљених. Не волим тај новопрокламовани, туђи празник. Одрастао сам на поп-култури, холивудским филмовима, загледан ка заласку сунца и свему што са те стране долази, али никад се нисам примио на Дан заљубљених, Ноћ вештица и такве „празнике“.

Спадам у ону кока-кола генерацију којој је пола живота прошло у лежерној зајебанцији, а ову другу половину ево већ две деценије нешто тражимо, некуд стремимо, а са сваким даном нам је све мање јасно шта то иштемо и куд смо се то упутили. Ваљда зато све више покушавамо то да нађемо у себи. Као што рече онај пропали песник „кад потражим пут у средиште себе, стазе су све тешње и тешње“, али бар су некако познате, бар имаш за нешто да се закачиш, чак и кад се спотичеш на квргаво корење својих сећања и унутрашњих мука и патњи, нешто ти је ту блиско, познато.  А Дан заљубљених баш нешто и није. Савршено се уклапа у ону причу из серије „Момци са Менхетна“... Парафразирам: „Разлог што то (праву љубав) ниси осетила је што не постоји. Све што ти зовеш љубављу су измислили типови као ја да би продали најлонке.“ Баш тако ми и изгледају сва та румена срца која се каче, честитке, натегнути изласци, „романтичне“ вечере, сва та лажна веселост и романтика. Поента свега је само „sell, sell, sell...“ А шта продајеш, душу? И шта у крајњој линији купујеш? Љубав? Срећу?

Ни сам не верујем, али сад ми је Дан жена некако ближи него ово. Ни њега нисам волео, увек сам се осећао као лицемер кад под притиском обичаја и друштвених норми колегиницама купујем некакве букетиће. О жени према којој сам осећао нешто више и да не говорим. Једноставно, ако жени не можеш да поклониш пажњу, разумевање, нежност, љубав било ког дана у години, било којим поводом или без икаквог разлога, онда можеш да се убришеш са тим једним даном који јој као посвећујеш. (Да се разумемо, ни сам нисам у стању да живим према тој максими, ипак сам жив човек, себичан, саможив, грешан, слабог карактера и све остало, али се трудим да никад не заборавим.) Ипак, Дан жена ми је сад природнији. Можда зато што никад није био толико комерцијализован, можда зато што се с носталгијом сећам како смо као клинци цртали честитке учитељицама и мамама. Не знам, али сад ми све то делује много искреније од ове маркетиншке помпе, лажног сјаја и осећајности којима је обавијен 14. фебруар. Уосталом, шта ће заљубљенима некакав дан? Кад си заљубљен, сваки дан ти је празник, сваког дана си на седмом небу (или у деветом кругу пакла, све зависи...) чему онда служи неки посебан дан у години у којем се љубав слави на овако прозаичан и конзумеристички начин?

А, искрено, ни свети Трифун ми није нешто близак. То је чисти српски инат, нећу овај дан да зовем Дан заљубљених, па то ти је. Вероватно сам се зато тек сад, пред спавање, сетио да наспем себи црно вино, па да у његовом друштву испишем свој блог-првенац. Никад нисам црно вино везивао уз св. Трифуна.

Црно је за цркву кад ујутру одеш да осветиш колач на славу, црно је за малу предратну чашицу од јефтиног стакла да стоји уз упаљену славску свећу на столу, црно је за Божићно јутро, да се залије дрен. Црно пију озбиљне чике које ти дођу у госте, па с твојима мудро приповедају и понекад, кад би да кажу нешто „важно“, значајно погледају у твом правцу, и тебе истерају из собе баш кад је најзанимљивије. Црно је за опијање из флаше од пар гутљаја на травњаку гимназијског дворишта кад те усмерено на крају друге године растури од екипе с којом си мање-више провео целу деценију. Црно је нешто што си крстио кокишком и пио бамбус јер је то био фазон, а никад ти се није допадало. Црно је нешто што точи крчмарица, нешто из епске поезије, нешто из кафанске плејлисте осредњих музиканата. Црно асоцира на крв и флеке које се не скидају са столњака. Црно је сакрално, црквено, за причест, преко црног се у обичан свет улива онај чувени „опијум за народ“. Црно су оне злослутне две-три капи на венчаници у "Ловцу на јелене"... Црно је нешто чије чари тек у зрелијим годинама почнеш да откриваш, црно је нешто што те учи да је добро што је тако. Док си био млад и луд, не би ни умео да цениш добро црно вино, не би умео да станеш и уживаш у њему, тресао би га наискап, пио би га грозничаво, покварио би му укус, уништио буке својим жустрим мислима. Прегрејало би се од топлоте твог младог и врелог срца, па би ти тешко пало на желудац. Све то је црно и још много шта, ал' свети Трифун је постало тек од скоро, онако из ината.

И ево, завршавам овај дан уз чашу црног и дижем је свима вама који залутате на ове странице и немате паметнијег посла него да ово читате. Желим вам да вам сви дани у години буду заљубљени, а 14. фебруар посветите црном, белом, розеу... Онако, из ината.

Осталим данима га пијте из чистог уживања, да вас оплемени, да вас заљуби. Уосталом, вино се с љубављу много лепше меша него са кокишком.

недеља, 13. фебруар 2011.

Почетак...

Ето, већ неко време пискарам којешта и вођен сујетом и неким "прикривеним" егзибиционизмом, отварам блог.. Па, да видимо шта ћу све овде ставити.