By popular demand

Први април, дан зврка, шале, зеза, весеља, или што би ванвременска мудрост практичне протестантске цивилизације рекла... Дан априлских будала. Није ми до шале, није ми до будалисања, није ми до првог априла. Ма, ионако не волим те конвенције и лудирање или оплакивање „јер је ред“.

Пролеће је стигло, пупи из готово сваке до јуче голе и суве гране, шепури се нежним зеленим чуперцима траве која се дрчно пробија кроз наносе сувог лишћа од јесенас, шара белим, жутим, плавим, ветрови су топли, небо је бистро, тек умивено, свеже, ваздух се још није замутио од летње јаре и прашине, бехар мирише све јаче и јаче као да хвата залет за мајско велико финале са липама. И све ми је лепо, а све ми је некако шупље. 

Кренем напоље, смуцам се, сликам, седим негде у фином друштву или само удишем тај топли ваздух и пуштам да ме кораци или Јована воде својим путем, пијем то ново сунце док ме купа својим зрацима и никако не успевам да ухватим „онај“ осећај. Фали ми оно зрно соли, фали ми онај талас што те ухвати и носи тако дивље, незадрживо, тако неумитно да можеш само да му се препустиш и уживаш у истовременом осећају неспутане слободе и исконског страха од стена ка којима тако неконтролисано хрлиш. Да се не лажемо, сваки иоле добар талас који држи до себе мора бучно и у праску пене да се разбије о стене, иначе, чему се уопште дизао из мртваје морског дна?

Е, то ми фали. Нема ми у овом пролећу ни страха, ни страсти, некако ми се стидљиво привлачи, као да ни њему није ни до чега. Сигурно је до мене, није до њега.

Елем, на захтев публикума, а на Дан будала, ево једне будаласте песме...

БУЂЕЊЕ

(ПРОЛЕЋЕ У ТРЕСИЈАМА...)

У голом, гробно земљаном пејзажу,

Избија искра наде, зелена и бела.

И док се изнад тмурни облаци слажу,

Велом живота се обавија земља цела.

Ветрови почињу топлоту да носе,

Све одише зеленилом свежине,

Обновљен живот пупи са сваке косе,

Плеше горама, бојама залива долине.

А с тим животом у мени буја зло,

Множи се, коти, поганим корењем рије.

И као изданак до пуцања напупело,

Халапљиво и последњу кап добра пије.

Као клица смрти из мене избија,

Шири се, расте, на све стране се грана

И својим ме трулим нитима обавија,

Пламена неман само мени знана.

Узалуд сунце расипа своје злато,

Залуд баца своје моћне зраке,

Ја бих само да ме прекрије блато,

Она иловача што је лек бољке сваке.