ЈАГЛАЦ...

Некада давно, негде сам читао или чуо како су жене некад посткоиталну контрацепцију вршиле цветовима јаглаца. Можда сам нешто и побркао, можда је нека друга травка у питању, али није битно...  Primerose је ионако само метафора.

Крвави сунчев диск под копреном јутрање магле полако поприма златасту боју. Све моћнијим прстима размиче бело непрозирно прамење, светлост се све јаче разлива и полако распаљује боје равнице.

Господарица имања хода босонога, још неразбуђена, само у непристојно скраћеној ноћној кошуљи која јој је остала од баке, златне гриве још разбарушене од миловања јастука, очију још осенчених страсним ноћашњим додирима и сновима, сва најежена, брадавица које бриде од храпавог језика јутарњег мраза, трбуха који се са сваким покретом податно мази с памуком и чипком хаљетка на њој. Са сваким кораком табани јој откидају пољубац влажне и мирисне црнице њене равнице, ножни прсти јој се увијају, заривају у меко и податно тло, а висока трава јој грицка и лиже листове и обнажена бедра. Као са хиљаду језика, оставља по њима бисере ледене росе тако да више ни сама не зна да ли јој спаваћицу натапају ти влажни додири њене степе или њени сопствени сокови. 

И није јој ни битно, као у трансу, једва чујно дашћући у некој чудној екстази, гази ка оном месту где се налази њен отровни јаглац, бокор нежних бледо-жутих цветова, тако пркосно израстао у сировој и дивљој џунгли преплетених жилавих влати у којој му није место. И док се степа под све топлијим сунцем наизменично крије у прамењу магле и губи у несагледивим бистрим процепима даљине хоризонта, ноздрве јој се узбуђено шире као ждребици, удише влагу земље, мирисе плода и рађања. Али њега не тражи њухом, неким унутрашњим чулом тачно зна где се у једноличној пучини оштре степске траве крије оно брдашце обрасло избораним широким зеленим лишћем и петоструким жутим латицама. Као мала могила, као хумка неког кепец-јунака, та хрпа неравнине у њеној савршеној равници, недовољно велика да личи на гроб, а превише крупна да буде тек бразда, из године у годину инаџијски упорно рађа своје отровне плодове.

Долази до жбуна скривеног у прамену густе магле спутане околном травуљином и меко се спушта на колена пред њим. Затвара очи, пружа руку и лагано, нежно, прво јагодицама прстију, а онда и читавим дланом, глади росу на кртим цветовима. Упознаје их прстима, тепа им наборима свог длана, мази их дамарима вена свог доручја и пушта их да јој росом и својим мирисом прекрију шаку, да јој испуне срце својим испраним бојама. Из ока јој креће кап, отима се и клизи низ образ, губи дах, дисање јој се готово претвара у ридање, а онда оштри зрак сунца разбија и последњу маглену копрену, спира јој из погледа велове сна и она грчи шаку, захвата прегршт љутих латица, бесно их кида и бесомучно меље у пести стиснутој пред очима као да прети, дивљачки их гњечи док јој у руку не испусте и последњу кап сока. Шака јој још стиснута клоне, опусти се и полако уз путену бутину крене под спаваћицу, па те отровом орошене прсте дрхтаво гура у своју утробу и пушта кужне сокове свог магијског цвета да спале семе које је нови пастув ноћас оставио у њој. 

Горко ужива и раздрагано пати. Баца се уназад, ослања на другу руку, истура кукове, извија кичму до пуцања и забацује главу. Златне власи јој додирују тло и натапају се водом са травки, спаваћица на њој је влажна толико да се провиди, а она се све јаче куковима набија на отроване прсте у себи и жмурећи, кроз грчевито укљештене очњаке, пушта у тек разбуђену равницу урлик једа, среће и туге степске вучице.