Напољу мраз, тежак минус. Као да је заледио све, па чак и звук. Тишина, мир, снег и хладноћа. Нигде ниједних кола да прођу улицом, лавежа паса, закаснеле музике из неког стана... Ништа. Сабласна и предивна тишина завејаног живота. Чује се само шкрипа мојих корака по снегу ком се и душа следила и дахтање малог чупавца док сулудом брзином јурца крај мене, готово да ме обори на уској стази, а онда величанственим скоком, до комике грациозним за једног таквог трапавка као што је она, наглавачке улети у најдубљи смет.
Ледени ваздух одједном просеца звук спуштања жалузине, резак, трештав, храпав као ренде за сир, стропоштава се негде иза нас и одјекује и јечи у овом леду и снегу. Смета ми, није баш морао да квари овај залеђени мир. Јована се не обазире. Из снега толико дубоког да јој вире само глава и линија леђа скаче истовремено са све четири својим чувеним скоком „разиграног ланета“ и поново наглавачке урања у снег којих пола метра даље. Зарања испод наноса, њушка нешто, једе снег, шта ли, а из белине вири само чупава, леденицама већ покривена гуза и онај патрљак од репића који се врти у бесомучном весељу. Одједном снег експлодира у облак белине, извири блентава њушкица, окрене се лево, десно, лоцира ме, мало се стресе, па хоп у нови скок и све испочетка.
Смешкам се и ходам даље, не зовем је, пуштам је и уживам у њеном весељу и слеђеној тишини. Снег шкрипи под мојим чизмама, а онда само зачујем лагани топот и већ знам... Осетим удар по левом или десном листу док мали блента у дивљем трку протрчава крај мене по уској стази угаженог снега, одјури пет до десет метара даље и поново наглавачке ускаче у следећи нанос. Заразна је та њена срећа.
Покушавам да ухватим смисао овог мира. Опет ми не иде. Дешава се ретко, али баш зато је драгоценије кад наиђе нека таква ноћ, дан, сат или само трен у ком ти васиона понуди нешто овакво, дозволи ти да оњушиш неку узвишену хармонију, спокој, да наслутиш равнотежу. Увек то осећам, али никад не успем да разумем, једноставно нисам тако скројен. И иако ми увек та суштина коју покушавам да ухватим и схватим измакне, никад не осећам осујећеност због тога. Смешкам се и идем даље.
Треба учити од Јоване, треба живети и уживати у тренутку који ти је дат. Оно што је било више не можеш да промениш, а то ће неумитно обликовати оно што ће тек бити. Једино на шта можеш да утичеш је сада, а и то само ако не покушаваш да га мењаш, ако га једноставно живиш без страха.
