K-9 PEOPLE...

Занимљиво је, благородно и поучно имати пса. Нећу сад о субјективним доживљајима, фасцинацијама и трансформацијама. Мој псећи период је још сувише кратак, а ја превише навучен на оно „јебеш карактер ако није лабилан“, да бих се разбацивао неким великим изјавама о позитивном утицају псећег народа на нас људске животиње. Али, шетње са псом ономе ко хоће да види и замара се таквим стварима доносе врло занимљиве сусрете са необичним примерцима из менажерије хомо сапијенса. 

Не мислим на тзв. „кучкаре“, оне који имају пса и генерално воле животиње или на онај обичан свет који се одушевљава Јоцином чупавошћу, умиљатошћу и трапавошћу. Претпостављам да би и такви људи нехотично скренули мало улево или удесно да нас заобиђу кад бих уместо овог кућног меде ишао са неким пит-булом или мастифом. Не мислим ни на оне који се плаше паса, понекад до те мере много и необја
96;њиво, да устукну, одскоче или l9;е чак попну на клупицу у парку са све попишуљским иритирајућим: „Јој, јој!“ Мислим на онај свет који изгледа мало чудно или просто зрачи неким чудаштвом, па од њих обично зазиремо.

Мислим на оне међу нама према којима понекад осећамо необјашњиви страх или зебњу, баш као онај свет што се плаши паса, на оне с којима се на улици мимоилазимо понекад правећи тај несвесни искорак у страну не бисмо ли их заобишли у мало ширем луку. Мислим на оне ликове што делују џангризаво, као баксузи, асоцијално и вечно надрндано. На намрштене, бркате, крупне бабе у тамној гардероби или њихове сувоњаве префракане исписнице са фризурама и у аутфиту као да су баш пред излазак мало вежбале са Џејн Фондом. Или на оне нехајно обучене типове, понекад чак и неуредне, оне што делују мало шпорко, чупаве косе, необријане или са куштравим брадама обилно прошараним седима, што иду с рукама у џеповима, цигаром у углу усана и свакоме ко се мало дуже загледа у њих уделе ледени поглед Клинт Иствуд бр. 6. (Да није детаља с косом, ово би могао да буде и литерарни аутопортрет.) На оне комшије што нас својим изгледом случајно или намерно одвраћају да им се јавимо у ходнику, почнемо онај тупави разговор о времену или ценама у непријатној тишини лифта, ма чак и да им климнемо главом на улици.

Невероватно је какву трансформацију такви људи доживе при сусрету са овим блесавим четвороножним чупавим чудовиштем. А Јована нешто осећа својим кучећим чулима, па се без грешке увек залеће баш на такве. И чак и кад се не насмеју, кад се са истом надрнданом фацом нагну ка њој да је помазе, просто се некако озаре, готово се види како им се на лицу размиче некаква завеса, пали се позоришна расвета... Некако опипљиво заблистају, промени им се положај рамена, аура, шта ли? и почне да се помаља неки сасвим другачији лик. Одједном баксузлук нестаје, а кад подвикнем Јоци да не скаче и да их не лиже, само се кратко брецну на мене: „Нека“, и наставе да се одушевљено бакћу њом. Мазе је, чешкају, гуркају и почињу да јој тепају као детету, а изгледају као да су још пре коју деценију престали да говоре и сад само умеју да реже или с муком промуцају коју неопходну реч у продавници или пошти. Одједном из тих стиснутих усана излеће бујица којекаквих ћућоравих надимака, епитета и тепања, а скоро свако од њих обавезно прати „пићка му материна“. Невероватно, као да сви мешају ч и ћ и користе исту псовку да нагласе осећања! Као да постоји неки тајни лингвистички клуб чудака који се боље разумеју са животињама, него са нама хуманоидним зверима. Мене углавном потпуно игноришу, можда ми тек после другог-трећег сусрета током живе вербалне и невербалне конверзације с Јоцом кроз зубе процеде неку реч, као да хоће да ми кажу: „Добро, можда за тебе још и има наде кад те је овај анђелчић прихватио, ал' мене нешто мрзи да се бакћем тобом.“ Али, нађе се и понеко ко је разговорљив, и то су обично они који имају пса, хране и лече све луталице у крају не питајући за цену, у кући држе чопор мачака или можда крокодила у кади. 

И тако, идемо данас Јоца и ја, таман је завршила „оно велико“ у једном од својих „тоалета“, кад преко улице видим једног к'о нацртаног. Малко заокругљен или можда натронтан, са главе штрче замршени федери од црно-сиве жице, лице обрасло истом таквом живицом, сива излизана истегнута тренерка и јакна која је можда некад била каки, али је толико испрана да боја баш не може да јој се одреди. У једној руци држи кесу из самишке, у другој цигарету, стоји прекопута и главе мало погнуте и истурене унапред гледа право у њу. А међу оним длакетинама испод носа блиста осмех. Наравно, Јована је истог часа занемарила лепо васпитање и научени ритуал преласка улице (Седи... Седи... Јована, седи! Идемо преко!) и почела као помахнитала да вуче преко. Као и увек, креће експлозија скакања, мажења, тепања...

„Не скачи! Јована!“
„Ма, пусти је, мени то не смета. Имам и ја мог разбојника.“
„Знам, али људи се буне.“
„Ма, ко их јебе!“

Уозбиљи се, исправи, самоувереним покретом џирло-девојке покаже на своју одрпану тренерку и каже: „Еј, ово се пере“, а онда се нагне ка мени, окрене ми чекињави образ као за пољубац и дотакне га од дувана пожутелим прстима, „ово не може.“

Останем без речи, благо опуштене вилице у неком слеђеном полуосмеху. Изјава ни у каквој вези са тренутком, чупавим седмомесечним штенетом које му се као блесаво увија око ногу или са можда само за трунчицу уреднијим парњаком којем се обраћа, а ипак бисер, мала животна мудрост. Он настави да се "разговара" с Јованом, исприча ми још реченицу-две о свом разбојнику, о томе како му све дозвољава и како нико не може тако искрено да те воли, а ја и даље стојим збуњен, једва га и чујем. Замишљам фина одела, скупе вечерње тоалете са траговима псећих шапа, поцепане шик најлонке, изгребане лаковане италијанске ципеле... Није лепо, али стварно, све то може да се опере, замени. Кренемо Јоца и ја даље, а мени све време у глави одзвања - ово се пере, ово не може.

И цео дан размишљам. С обзиром на оног "Аустријанца" што већини нас сваког дана све чешће крије ствари по кући, с обзиром да цео свет из дана у дан све брже ментално и духовно пропада, кад ми коначно све лудости из младости испоставе рачун и ударе ме у главу, ако икако можете, немојте да ме смештате на ово или оно Ф одељење, ипак ви мене турите на К-9.