Ноћас ми никако неће сан на очи. Мора да је од пуног месеца. Пискарао сам синоћ којешта, ал' то је некако лично, не иде баш да пред свет износим сав свој прљав веш. Лежим, не могу да заспим, а како сам првог кеца у животу добио из матиша, никад нисам могао да се успавам неком математичком радњом. Дакле, лежим, блејим у таму и слушам Јовану како мљацка у сну, протеже се, окреће на леђа... Ко зна шта сања, кексиће, да јој неко чешка стомачић? Да ми мрак у којем лежим не би још више замрачио мисли, почињем да вртим по глави неку поезију. И дође ми одједном, сама од себе, Бећковићева песма коју никако нисам могао да запамтим.
Ваљда уз оно вино са годинама долази и поезија. Сећам се да сам некад давно, као клинац, очајнички покушавао да запамтим неког Лорку. У оно време су важила нека друга правила, па је „човек“ могао да фасцинира девојчице и декламовањем. Јесте, биле су нам и тада важне и „левиске“, и „старке“, касније и „крокодили“ и којекаве друге живуљке и значке друштвеног престижа, ал' могао си да прођеш и у одрпаним патикама и истегљеном џемперу који ти је иштрикала тетка, само ако си имао нешто у глави или у срцу. Ако си умео да носиш неку боемију и велтшмерц. У суштини фолирање, као и ови клинци данас, али некако ми се чини ипак са много мање пара и мало више стила. Вероватно сам субјективан.
И тако, бубах ја ту песму, ал' џаба, од тог Лорке ништа нисам разумео, никако није хтео да ми уђе у главу. Од поезије ми је у то време више лежало „Stairway to Heaven“ или, рецимо, „Успаванка за Радмилу М.“ На крају сам смислио друге начине да мувам рибе, а поезија ми је остала нешто на шта жене падају, ал' у шта ја не би требало да се петљам. А сада, како је у мом животу звезда одавно прошла зенит, како се сенке све више издужују, постају мекше и како ми очи све више хватају неки сфумато у свету око мене (заиста бих морао до очног лекара), све чешће листам неке књиге песама, мало-мало, па залутам на неки сајт о поезији. И ево, признајем, чак ту и тамо шкрабнем по коју строфу, понеки килави стих. Ништа чудно, свакакве сам ја глупости у животу радио, почињао, па остављао, али оно што ме фасцинира је лакоћа с којом сад могу да запамтим неке стихове. Готово да их и не учим, прочитам једном-двапут, и ето их, већ стоје, звоне у глави као да су одувек били ту. Додуше, понекад се негде затуре, али у оваквим бесаним ноћима одједном само изроне и заплутају на површини мог ума као крхотина слупаног брода. Волео бих да једне ноћи тако изрони и неки стих те Лоркине песме око које сам се толико мучио, лепо би било да се сетим која је.
И за крај, ево те „изроњене“ Матијине песме. Из главе, нисам преписивао, мајке ми...
Мислим на тебе
да бих знао ко сам.
Да те заборавим,
не бих знао где сам.
Знам да сам тамо
где за тобом чезнем.
Држим те на уму
да се не изгубим.
Онај сам ког волим,
тај сам на ког мислим.
Нема коментара:
Постави коментар