После РЕМ и гранџа, мислим да је "Грин Деј" нешто најбоље што је амерички рок на издисају успео да исцеди из себе. Ограђујем се, не успевам баш све и свашта да преслушам, а кад се и наканим, немам више онај ентузијазам и енергију да у којекаквом ђубрету тражим неки смисао.
Елем, можда се неко неће сложити са мном, већини вероватно чак и не лежи овако сирово и брутално раскринкавање свих лажи у којима живимо... Појединци ће рећи и да ништа ту није ни сирово ни брутално, да је све само комерцијала, још једна јефтина играрија Великог брата, смишљена само да нас још више одвоји од сировог и крвавог меса живота које бисмо инстинктом далеких предака и данас да осетимо под зубима, живота који морамо да отмемо да бисмо живот уопште имали. Како год, у мору гадости којима смо засути, мени је ово "то".
И намерно сам изабрао овај бљутаво патетични спот, занатски маестрално одрађену, али суштински бедну и јадну камеру опскуру онога што комерцијални медији могу да ураде од једне сјајне песме, па и од наших живота. Искрено, поред шљам увода достојног свих ових тинејџ квази-мега-сега сага које Холивуд сервира у последње време, највише ми се допада онај део при крају кад се мукло штектање М-60 (или коју већ машинску пушкицу великог калибра за "јединачно-а-масовно" убијање Амери данас користе) преклапа са "wake me up, when September ends..."
Наравно, ствар треба чути саму за себе, лишену испирања мозга које пропагандни спот носи, треба ишчитати много тога из текста, музике, из других песама које су одсвирали (написали), али, урадите нешто и сами. Ако вас не мрзи, проучите мало "зелембаће", ако вас мрзи, нема везе... Ионако сви само чекамо да се тај јебени септембар заврши.
Нема коментара:
Постави коментар