Претражи овај блог

четвртак, 20. септембар 2012.

ВЕНЕ... (НАРКОМАНСКА)



Тама густа и досадна,
у мени се нешто растаче,
чежња цвили жедна и гладна,
пустош запева и тихо плаче.


Далеко је мој раскошни цвет,
њен мирис ме ноћас не опија,
нема осмеха што ведри свет,
њен поглед ме ноћас не обавија.


Али, длан памти њене облине
и раме се њеног даха сећа,
душа је пуна њене милине,
у оку још дрема сва њена срећа.


Проћи ће све те туробне ноћи,
испразних дана завршиће се пир,
ускоро, она ће назад доћи
и мојим венама опет тећи ће мир.


четвртак, 16. август 2012.

VATRA


Tišina u meni muklo boli,
tvoj lik u meni bez glasa šapuće,
neki trag mene te još suludo voli,
neki otisak bola, neka prevara sreće.

Laž u meni još uvek veruje,
ne da stvarnosti oči da mi otvori.
Nada je mrtva, al’ obmana još truje
i sve u meni od privida gori.

Neću da objavljujem na društvenim mrežama, ko naiđe, aprijatno mu bilo. ;)

среда, 1. август 2012.

ЦЕКИН


Мој дан је кратак, ноћи су предуге,
и поглед у огледалу предуго траје.
Океан среће нестане у шољици туге,
и свако свакога за цекин продаје.

ОБЛАЦИ


Бела коњица лагано небом језди,
марширају фаланге од паре и паперја.
У моме погледу лепота се гнезди,
у срцу више горчина не перја.

Полако пуштам јед да отече,
очај и мржњу као да губим.
Док гледам облаке који ме лече,
надам се, моћи ћу опет да љубим.

субота, 21. април 2012.


BARKA... (ILI VARKA?)

Očiju praznih opet osmatram zoru.
Duša mi suva, srce mi umorno,
i kao barka na nemirnom moru,
bez volje čekam potapanje sumorno.

A ne znam gde si, ni šta ti srce nosi.
Da l’ sam ti igračka kojom ubijaš vreme
il’ onaj dosadni svrab u tvojoj zlatnoj kosi,
al’ nešto slutim da sam ti breme.

Suvišan, težak, kao kamen oko vrata,
i ništa ne znam, baš nikako ne umem
tvoje ljubavi moćne da otključam vrata.
Znam samo sam sebe da kunem.

Pa kao barka zaboravljena plutam,
slomljenih katarki, poderanog jedra,
praznom pučinom bez cilja lutam,
jarbola prepuklog zabodenog u nedra.

петак, 10. фебруар 2012.

МИНУС

Напољу мраз, тежак минус. Као да је заледио све, па чак и звук. Тишина, мир, снег и хладноћа. Нигде ниједних кола да прођу улицом, лавежа паса, закаснеле музике из неког стана... Ништа. Сабласна и предивна тишина завејаног живота. Чује се само шкрипа мојих корака по снегу ком се и душа следила и дахтање малог чупавца док сулудом брзином јурца крај мене, готово да ме обори на уској стази, а онда величанственим скоком, до комике грациозним за једног таквог трапавка као што је она, наглавачке улети у најдубљи смет.

Ледени ваздух одједном просеца звук спуштања жалузине, резак, трештав, храпав као ренде за сир, стропоштава се негде иза нас и одјекује и јечи у овом леду и снегу. Смета ми, није баш морао да квари овај залеђени мир. Јована се не обазире. Из снега толико дубоког да јој вире само глава и линија леђа скаче истовремено са све четири својим чувеним скоком „разиграног ланета“ и поново наглавачке урања у снег којих пола метра даље. Зарања испод наноса, њушка нешто, једе снег, шта ли, а из белине вири само чупава, леденицама већ покривена гуза и онај патрљак од репића који се врти у бесомучном весељу. Одједном снег експлодира у облак белине, извири блентава њушкица, окрене се лево, десно, лоцира ме, мало се стресе, па хоп у нови скок и све испочетка.

Смешкам се и ходам даље, не зовем је, пуштам је и уживам у њеном весељу и слеђеној тишини. Снег шкрипи под мојим чизмама, а онда само зачујем лагани топот и већ знам... Осетим удар по левом или десном листу док мали блента у дивљем трку протрчава крај мене по уској стази угаженог снега, одјури пет до десет метара даље и поново наглавачке ускаче у следећи нанос. Заразна је та њена срећа.

Покушавам да ухватим смисао овог мира. Опет ми не иде. Дешава се ретко, али баш зато је драгоценије кад наиђе нека таква ноћ, дан, сат или само трен у ком ти васиона понуди нешто овакво, дозволи ти да оњушиш неку узвишену хармонију, спокој, да наслутиш равнотежу. Увек то осећам, али никад не успем да разумем, једноставно нисам тако скројен. И иако ми увек та суштина коју покушавам да ухватим и схватим измакне, никад не осећам осујећеност због тога. Смешкам се и идем даље.

Треба учити од Јоване, треба живети и уживати у тренутку који ти је дат. Оно што је било више не можеш да промениш, а то ће неумитно обликовати оно што ће тек бити. Једино на шта можеш да утичеш је сада, а и то само ако не покушаваш да га мењаш, ако га једноставно живиш без страха.

уторак, 9. август 2011.

Песма, бре!

Ућутао сам се, знам. Шта да се ради?!
Али, ово вреди "качења на бандеру". 
Хвала, LS...


FIRE AND ICE
Robert Frost
 
Some say the world will end in fire;
Some say in ice.
From what I’ve tasted of desire
I hold with those who favor fire.
But if it had to perish twice,
I think I know enough of hate
To know that for destruction ice
Is also great
And would suffice.