ЈАГЛАЦ...

Некада давно, негде сам читао или чуо како су жене некад посткоиталну контрацепцију вршиле цветовима јаглаца. Можда сам нешто и побркао, можда је нека друга травка у питању, али није битно...  Primerose је ионако само метафора.

Крвави сунчев диск под копреном јутрање магле полако поприма златасту боју. Све моћнијим прстима размиче бело непрозирно прамење, светлост се све јаче разлива и полако распаљује боје равнице.

Господарица имања хода босонога, још неразбуђена, само у непристојно скраћеној ноћној кошуљи која јој је остала од баке, златне гриве још разбарушене од миловања јастука, очију још осенчених страсним ноћашњим додирима и сновима, сва најежена, брадавица које бриде од храпавог језика јутарњег мраза, трбуха који се са сваким покретом податно мази с памуком и чипком хаљетка на њој. Са сваким кораком табани јој откидају пољубац влажне и мирисне црнице њене равнице, ножни прсти јој се увијају, заривају у меко и податно тло, а висока трава јој грицка и лиже листове и обнажена бедра. Као са хиљаду језика, оставља по њима бисере ледене росе тако да више ни сама не зна да ли јој спаваћицу натапају ти влажни додири њене степе или њени сопствени сокови. 

И није јој ни битно, као у трансу, једва чујно дашћући у некој чудној екстази, гази ка оном месту где се налази њен отровни јаглац, бокор нежних бледо-жутих цветова, тако пркосно израстао у сировој и дивљој џунгли преплетених жилавих влати у којој му није место. И док се степа под све топлијим сунцем наизменично крије у прамењу магле и губи у несагледивим бистрим процепима даљине хоризонта, ноздрве јој се узбуђено шире као ждребици, удише влагу земље, мирисе плода и рађања. Али њега не тражи њухом, неким унутрашњим чулом тачно зна где се у једноличној пучини оштре степске траве крије оно брдашце обрасло избораним широким зеленим лишћем и петоструким жутим латицама. Као мала могила, као хумка неког кепец-јунака, та хрпа неравнине у њеној савршеној равници, недовољно велика да личи на гроб, а превише крупна да буде тек бразда, из године у годину инаџијски упорно рађа своје отровне плодове.

Долази до жбуна скривеног у прамену густе магле спутане околном травуљином и меко се спушта на колена пред њим. Затвара очи, пружа руку и лагано, нежно, прво јагодицама прстију, а онда и читавим дланом, глади росу на кртим цветовима. Упознаје их прстима, тепа им наборима свог длана, мази их дамарима вена свог доручја и пушта их да јој росом и својим мирисом прекрију шаку, да јој испуне срце својим испраним бојама. Из ока јој креће кап, отима се и клизи низ образ, губи дах, дисање јој се готово претвара у ридање, а онда оштри зрак сунца разбија и последњу маглену копрену, спира јој из погледа велове сна и она грчи шаку, захвата прегршт љутих латица, бесно их кида и бесомучно меље у пести стиснутој пред очима као да прети, дивљачки их гњечи док јој у руку не испусте и последњу кап сока. Шака јој још стиснута клоне, опусти се и полако уз путену бутину крене под спаваћицу, па те отровом орошене прсте дрхтаво гура у своју утробу и пушта кужне сокове свог магијског цвета да спале семе које је нови пастув ноћас оставио у њој. 

Горко ужива и раздрагано пати. Баца се уназад, ослања на другу руку, истура кукове, извија кичму до пуцања и забацује главу. Златне власи јој додирују тло и натапају се водом са травки, спаваћица на њој је влажна толико да се провиди, а она се све јаче куковима набија на отроване прсте у себи и жмурећи, кроз грчевито укљештене очњаке, пушта у тек разбуђену равницу урлик једа, среће и туге степске вучице.

K-9 PEOPLE...

Занимљиво је, благородно и поучно имати пса. Нећу сад о субјективним доживљајима, фасцинацијама и трансформацијама. Мој псећи период је још сувише кратак, а ја превише навучен на оно „јебеш карактер ако није лабилан“, да бих се разбацивао неким великим изјавама о позитивном утицају псећег народа на нас људске животиње. Али, шетње са псом ономе ко хоће да види и замара се таквим стварима доносе врло занимљиве сусрете са необичним примерцима из менажерије хомо сапијенса. 

Не мислим на тзв. „кучкаре“, оне који имају пса и генерално воле животиње или на онај обичан свет који се одушевљава Јоцином чупавошћу, умиљатошћу и трапавошћу. Претпостављам да би и такви људи нехотично скренули мало улево или удесно да нас заобиђу кад бих уместо овог кућног меде ишао са неким пит-булом или мастифом. Не мислим ни на оне који се плаше паса, понекад до те мере много и необја
96;њиво, да устукну, одскоче или l9;е чак попну на клупицу у парку са све попишуљским иритирајућим: „Јој, јој!“ Мислим на онај свет који изгледа мало чудно или просто зрачи неким чудаштвом, па од њих обично зазиремо.

Мислим на оне међу нама према којима понекад осећамо необјашњиви страх или зебњу, баш као онај свет што се плаши паса, на оне с којима се на улици мимоилазимо понекад правећи тај несвесни искорак у страну не бисмо ли их заобишли у мало ширем луку. Мислим на оне ликове што делују џангризаво, као баксузи, асоцијално и вечно надрндано. На намрштене, бркате, крупне бабе у тамној гардероби или њихове сувоњаве префракане исписнице са фризурама и у аутфиту као да су баш пред излазак мало вежбале са Џејн Фондом. Или на оне нехајно обучене типове, понекад чак и неуредне, оне што делују мало шпорко, чупаве косе, необријане или са куштравим брадама обилно прошараним седима, што иду с рукама у џеповима, цигаром у углу усана и свакоме ко се мало дуже загледа у њих уделе ледени поглед Клинт Иствуд бр. 6. (Да није детаља с косом, ово би могао да буде и литерарни аутопортрет.) На оне комшије што нас својим изгледом случајно или намерно одвраћају да им се јавимо у ходнику, почнемо онај тупави разговор о времену или ценама у непријатној тишини лифта, ма чак и да им климнемо главом на улици.

Невероватно је какву трансформацију такви људи доживе при сусрету са овим блесавим четвороножним чупавим чудовиштем. А Јована нешто осећа својим кучећим чулима, па се без грешке увек залеће баш на такве. И чак и кад се не насмеју, кад се са истом надрнданом фацом нагну ка њој да је помазе, просто се некако озаре, готово се види како им се на лицу размиче некаква завеса, пали се позоришна расвета... Некако опипљиво заблистају, промени им се положај рамена, аура, шта ли? и почне да се помаља неки сасвим другачији лик. Одједном баксузлук нестаје, а кад подвикнем Јоци да не скаче и да их не лиже, само се кратко брецну на мене: „Нека“, и наставе да се одушевљено бакћу њом. Мазе је, чешкају, гуркају и почињу да јој тепају као детету, а изгледају као да су још пре коју деценију престали да говоре и сад само умеју да реже или с муком промуцају коју неопходну реч у продавници или пошти. Одједном из тих стиснутих усана излеће бујица којекаквих ћућоравих надимака, епитета и тепања, а скоро свако од њих обавезно прати „пићка му материна“. Невероватно, као да сви мешају ч и ћ и користе исту псовку да нагласе осећања! Као да постоји неки тајни лингвистички клуб чудака који се боље разумеју са животињама, него са нама хуманоидним зверима. Мене углавном потпуно игноришу, можда ми тек после другог-трећег сусрета током живе вербалне и невербалне конверзације с Јоцом кроз зубе процеде неку реч, као да хоће да ми кажу: „Добро, можда за тебе још и има наде кад те је овај анђелчић прихватио, ал' мене нешто мрзи да се бакћем тобом.“ Али, нађе се и понеко ко је разговорљив, и то су обично они који имају пса, хране и лече све луталице у крају не питајући за цену, у кући држе чопор мачака или можда крокодила у кади. 

И тако, идемо данас Јоца и ја, таман је завршила „оно велико“ у једном од својих „тоалета“, кад преко улице видим једног к'о нацртаног. Малко заокругљен или можда натронтан, са главе штрче замршени федери од црно-сиве жице, лице обрасло истом таквом живицом, сива излизана истегнута тренерка и јакна која је можда некад била каки, али је толико испрана да боја баш не може да јој се одреди. У једној руци држи кесу из самишке, у другој цигарету, стоји прекопута и главе мало погнуте и истурене унапред гледа право у њу. А међу оним длакетинама испод носа блиста осмех. Наравно, Јована је истог часа занемарила лепо васпитање и научени ритуал преласка улице (Седи... Седи... Јована, седи! Идемо преко!) и почела као помахнитала да вуче преко. Као и увек, креће експлозија скакања, мажења, тепања...

„Не скачи! Јована!“
„Ма, пусти је, мени то не смета. Имам и ја мог разбојника.“
„Знам, али људи се буне.“
„Ма, ко их јебе!“

Уозбиљи се, исправи, самоувереним покретом џирло-девојке покаже на своју одрпану тренерку и каже: „Еј, ово се пере“, а онда се нагне ка мени, окрене ми чекињави образ као за пољубац и дотакне га од дувана пожутелим прстима, „ово не може.“

Останем без речи, благо опуштене вилице у неком слеђеном полуосмеху. Изјава ни у каквој вези са тренутком, чупавим седмомесечним штенетом које му се као блесаво увија око ногу или са можда само за трунчицу уреднијим парњаком којем се обраћа, а ипак бисер, мала животна мудрост. Он настави да се "разговара" с Јованом, исприча ми још реченицу-две о свом разбојнику, о томе како му све дозвољава и како нико не може тако искрено да те воли, а ја и даље стојим збуњен, једва га и чујем. Замишљам фина одела, скупе вечерње тоалете са траговима псећих шапа, поцепане шик најлонке, изгребане лаковане италијанске ципеле... Није лепо, али стварно, све то може да се опере, замени. Кренемо Јоца и ја даље, а мени све време у глави одзвања - ово се пере, ово не може.

И цео дан размишљам. С обзиром на оног "Аустријанца" што већини нас сваког дана све чешће крије ствари по кући, с обзиром да цео свет из дана у дан све брже ментално и духовно пропада, кад ми коначно све лудости из младости испоставе рачун и ударе ме у главу, ако икако можете, немојте да ме смештате на ово или оно Ф одељење, ипак ви мене турите на К-9.

By popular demand

Први април, дан зврка, шале, зеза, весеља, или што би ванвременска мудрост практичне протестантске цивилизације рекла... Дан априлских будала. Није ми до шале, није ми до будалисања, није ми до првог априла. Ма, ионако не волим те конвенције и лудирање или оплакивање „јер је ред“.

Пролеће је стигло, пупи из готово сваке до јуче голе и суве гране, шепури се нежним зеленим чуперцима траве која се дрчно пробија кроз наносе сувог лишћа од јесенас, шара белим, жутим, плавим, ветрови су топли, небо је бистро, тек умивено, свеже, ваздух се још није замутио од летње јаре и прашине, бехар мирише све јаче и јаче као да хвата залет за мајско велико финале са липама. И све ми је лепо, а све ми је некако шупље. 

Кренем напоље, смуцам се, сликам, седим негде у фином друштву или само удишем тај топли ваздух и пуштам да ме кораци или Јована воде својим путем, пијем то ново сунце док ме купа својим зрацима и никако не успевам да ухватим „онај“ осећај. Фали ми оно зрно соли, фали ми онај талас што те ухвати и носи тако дивље, незадрживо, тако неумитно да можеш само да му се препустиш и уживаш у истовременом осећају неспутане слободе и исконског страха од стена ка којима тако неконтролисано хрлиш. Да се не лажемо, сваки иоле добар талас који држи до себе мора бучно и у праску пене да се разбије о стене, иначе, чему се уопште дизао из мртваје морског дна?

Е, то ми фали. Нема ми у овом пролећу ни страха, ни страсти, некако ми се стидљиво привлачи, као да ни њему није ни до чега. Сигурно је до мене, није до њега.

Елем, на захтев публикума, а на Дан будала, ево једне будаласте песме...

БУЂЕЊЕ

(ПРОЛЕЋЕ У ТРЕСИЈАМА...)

У голом, гробно земљаном пејзажу,

Избија искра наде, зелена и бела.

И док се изнад тмурни облаци слажу,

Велом живота се обавија земља цела.

Ветрови почињу топлоту да носе,

Све одише зеленилом свежине,

Обновљен живот пупи са сваке косе,

Плеше горама, бојама залива долине.

А с тим животом у мени буја зло,

Множи се, коти, поганим корењем рије.

И као изданак до пуцања напупело,

Халапљиво и последњу кап добра пије.

Као клица смрти из мене избија,

Шири се, расте, на све стране се грана

И својим ме трулим нитима обавија,

Пламена неман само мени знана.

Узалуд сунце расипа своје злато,

Залуд баца своје моћне зраке,

Ја бих само да ме прекрије блато,

Она иловача што је лек бољке сваке.