Св. Трифун...

Полако пролази фамозни Дан заљубљених. Не волим тај новопрокламовани, туђи празник. Одрастао сам на поп-култури, холивудским филмовима, загледан ка заласку сунца и свему што са те стране долази, али никад се нисам примио на Дан заљубљених, Ноћ вештица и такве „празнике“.

Спадам у ону кока-кола генерацију којој је пола живота прошло у лежерној зајебанцији, а ову другу половину ево већ две деценије нешто тражимо, некуд стремимо, а са сваким даном нам је све мање јасно шта то иштемо и куд смо се то упутили. Ваљда зато све више покушавамо то да нађемо у себи. Као што рече онај пропали песник „кад потражим пут у средиште себе, стазе су све тешње и тешње“, али бар су некако познате, бар имаш за нешто да се закачиш, чак и кад се спотичеш на квргаво корење својих сећања и унутрашњих мука и патњи, нешто ти је ту блиско, познато.  А Дан заљубљених баш нешто и није. Савршено се уклапа у ону причу из серије „Момци са Менхетна“... Парафразирам: „Разлог што то (праву љубав) ниси осетила је што не постоји. Све што ти зовеш љубављу су измислили типови као ја да би продали најлонке.“ Баш тако ми и изгледају сва та румена срца која се каче, честитке, натегнути изласци, „романтичне“ вечере, сва та лажна веселост и романтика. Поента свега је само „sell, sell, sell...“ А шта продајеш, душу? И шта у крајњој линији купујеш? Љубав? Срећу?

Ни сам не верујем, али сад ми је Дан жена некако ближи него ово. Ни њега нисам волео, увек сам се осећао као лицемер кад под притиском обичаја и друштвених норми колегиницама купујем некакве букетиће. О жени према којој сам осећао нешто више и да не говорим. Једноставно, ако жени не можеш да поклониш пажњу, разумевање, нежност, љубав било ког дана у години, било којим поводом или без икаквог разлога, онда можеш да се убришеш са тим једним даном који јој као посвећујеш. (Да се разумемо, ни сам нисам у стању да живим према тој максими, ипак сам жив човек, себичан, саможив, грешан, слабог карактера и све остало, али се трудим да никад не заборавим.) Ипак, Дан жена ми је сад природнији. Можда зато што никад није био толико комерцијализован, можда зато што се с носталгијом сећам како смо као клинци цртали честитке учитељицама и мамама. Не знам, али сад ми све то делује много искреније од ове маркетиншке помпе, лажног сјаја и осећајности којима је обавијен 14. фебруар. Уосталом, шта ће заљубљенима некакав дан? Кад си заљубљен, сваки дан ти је празник, сваког дана си на седмом небу (или у деветом кругу пакла, све зависи...) чему онда служи неки посебан дан у години у којем се љубав слави на овако прозаичан и конзумеристички начин?

А, искрено, ни свети Трифун ми није нешто близак. То је чисти српски инат, нећу овај дан да зовем Дан заљубљених, па то ти је. Вероватно сам се зато тек сад, пред спавање, сетио да наспем себи црно вино, па да у његовом друштву испишем свој блог-првенац. Никад нисам црно вино везивао уз св. Трифуна.

Црно је за цркву кад ујутру одеш да осветиш колач на славу, црно је за малу предратну чашицу од јефтиног стакла да стоји уз упаљену славску свећу на столу, црно је за Божићно јутро, да се залије дрен. Црно пију озбиљне чике које ти дођу у госте, па с твојима мудро приповедају и понекад, кад би да кажу нешто „важно“, значајно погледају у твом правцу, и тебе истерају из собе баш кад је најзанимљивије. Црно је за опијање из флаше од пар гутљаја на травњаку гимназијског дворишта кад те усмерено на крају друге године растури од екипе с којом си мање-више провео целу деценију. Црно је нешто што си крстио кокишком и пио бамбус јер је то био фазон, а никад ти се није допадало. Црно је нешто што точи крчмарица, нешто из епске поезије, нешто из кафанске плејлисте осредњих музиканата. Црно асоцира на крв и флеке које се не скидају са столњака. Црно је сакрално, црквено, за причест, преко црног се у обичан свет улива онај чувени „опијум за народ“. Црно су оне злослутне две-три капи на венчаници у "Ловцу на јелене"... Црно је нешто чије чари тек у зрелијим годинама почнеш да откриваш, црно је нешто што те учи да је добро што је тако. Док си био млад и луд, не би ни умео да цениш добро црно вино, не би умео да станеш и уживаш у њему, тресао би га наискап, пио би га грозничаво, покварио би му укус, уништио буке својим жустрим мислима. Прегрејало би се од топлоте твог младог и врелог срца, па би ти тешко пало на желудац. Све то је црно и још много шта, ал' свети Трифун је постало тек од скоро, онако из ината.

И ево, завршавам овај дан уз чашу црног и дижем је свима вама који залутате на ове странице и немате паметнијег посла него да ово читате. Желим вам да вам сви дани у години буду заљубљени, а 14. фебруар посветите црном, белом, розеу... Онако, из ината.

Осталим данима га пијте из чистог уживања, да вас оплемени, да вас заљуби. Уосталом, вино се с љубављу много лепше меша него са кокишком.