Бела коњица лагано небом језди,
марширају фаланге од паре и паперја.
У моме погледу лепота се гнезди,
у срцу више горчина не перја.
Полако пуштам јед да отече,
очај и мржњу као да губим.
Док гледам облаке који ме лече,
надам се, моћи ћу опет да љубим.
Нема коментара:
Постави коментар