BARKA... (ILI VARKA?)

Očiju praznih opet osmatram zoru.

Duša mi suva, srce mi umorno,

i kao barka na nemirnom moru,

bez volje čekam potapanje sumorno.

A ne znam gde si, ni šta ti srce nosi.

Da l’ sam ti igračka kojom ubijaš vreme

il’ onaj dosadni svrab u tvojoj zlatnoj kosi,

al’ nešto slutim da sam ti breme.

Suvišan, težak, kao kamen oko vrata,

i ništa ne znam, baš nikako ne umem

tvoje ljubavi moćne da otključam vrata.

Znam samo sam sebe da kunem.

Pa kao barka zaboravljena plutam,

slomljenih katarki, poderanog jedra,

praznom pučinom bez cilja lutam,

jarbola prepuklog zabodenog u nedra.